Aritmije i ostalo

Nema blogova-kažem mu...Sve sam sklonila, sa foruma...poput potpetica od 12cm, kristalnih čaša na stopicu, latinskih citata i adolescentskih reakcija.

 On me gleda u čudu, zna da lažem, a ja i želim tako...Nije to inat, nije ni hir...Daleko sam ja do klimaksa, a pubertet me je davno prošao, ne znam čime bih opravdala sopstvene psovke u ovim godinama. Moj kobajgi frend se smeje, ali gorko, želi da me secira, da pronikne u moje misli, planove, potrebe...Umorna sam, kažem najiskrenije, ali ne objašnjavam od čega- želim da me ostavi na miru, daleko od polusveta svih javnih skupova, književnih večeri, pozorišnih predstava, izložbi...Umorna sam, od našeg ispovedanja, poveravanja, a sve na note, godinama...

Taj eho ostaje da visi između nas, poput najtamnijeg zastora-eho neizgovorenih mi reči. I on ih oseti, jer povukao se, nalaktio se na one vickaste fazone, kojima sam se oduvek smejala, izvlači ih iz pohabanih rukava omiljene mu bluze, snatri da je to as...

Stvarno mi se povraća od vaših uvrnutih umetničkih mozgova-kažem bez knedle u grlu-ja sam samo jedna lepa plavuša, kojoj se smučila istorija umetnosti.

A, prećutim, za onaj gori svet koji mi se smučio, onaj jadni poltronski čemer na poslu.

Ne, neću pričati o letovanju, nemam razloga-bilo je sjajno mrljaviti sve te ribe, škampe, lignje po tanjiru...Žvakati more sa pogledom na rivu, odbijati udvarače, bacati kamenje bez posebne taktike za ,,žabice"...Moja leovanja i onako ne bi razumeo...Zaista odem-da bih pobegla od svega. I uvek mi je malo tog bežanja. 

Od čega sam bežala? Od lica sa uvek blaziranim izrazom, od bivšeg, od bivših, od betona, od grada, od varošice, od mogućnosti da postanem fabrikovana barbika, jer nije uspelo da se iz aviona vidi kako sam mudra, elokventna, lažno socijalizovana...

Ne preservaj se- kažem mu- nemam vremena da slušam naše glupe priče, želim da pokosim travnjak, da nahranim psa, da skočim u Dunav...

Nešto kao utorak...

U sandučetu račun za mobilni, njegov račun. Štikliram kockicu na koverti kod reči ,,preminuo" jer ja stvarno ne volim da primam njegov telefonski račun. I u stvarnosti, on nije preminuo, samo sam ga iselila još prošle godine, a adresu ne menja namerno. Mogu li da odgovaram zbog ovoga, nešto kao krivično..? Pitam se dok stvaljam kafu i vrckam dimom kroz dnevnu sobu...

Meni je smešno što sam otvorila bolovanje, smešno je što sam i konkurisala za drugi posao, pozvana na razgovor-a otići neću. Odlučila sam da popijem par kafa, produžim bolovanje, dok ne smislim da li napustiti posao...

Ovaj preminuli iz naslova, nekako me ne ostavlja na miru, možda da sklonim ova ulja sa zida koja je radio, a krase mi kuću? Imam utisak da me posmatra onim sadističkim pogledom kroz oči ovih lepih žena, ludog pogleda. 

Ipak, ne.

Volim samo taj deo njega, stvaralački, kojem ne prisustvujem odavno. Sve ostalo što je bio i što je jeste, u meni tek povremeno izaziva gađenje, a uglavnom sam ravnodušna. Sve, sem tih slika. Dobro, kažem sebi- nisu sve ljubavnice velikih slikara bile Emili Flege, a i on sam nije ni sličan Klimtovom izrazu. Uostalom, odavno smo mi prestali biti ljubavnici, a trebalo je i ranije.

Lebdi li on kroz ove slike? Prisluškuje dok nazdravljam sa drugaricom koju je nazivao kurvom? Ma ne može biti, ne ne može biti da je potezim špahle naneo sav onaj bes koji smo isijavali jedno ka drugom, ne želim to da znam, čak i da je tako. I onako ne pojmim taj naziv kurva , ona je samo moja prijateljica iz detinjstva koja voli da menja partnere i ulazi u tajne veze, oblači se pomalo kičerajski, ne zamara se Kantom ili Hegelom, nikada ne spava sa umetnicima, osoba od poverenja-jer i onako nikada ne shvata o čemu joj pričam, ali odlična je za uz vino i smejanje do zore. Samo. Ona je samo to, a meni jako bitno.

Danas sam kao ono Ošamućeno dete iz pesme koju je napisao Stanesku:

,, Ležao sam u krevetu,

ležao sam u krevetu kao vodena kap

na dnu tanjira.

Kap vodena što je pala odozgo."

            Amin :)