Aritmije i ostalo

Renitiraj me na jedan dan, spektar usluga je široka lepeza (ručka od slonavče? Zlata? Srebra? Sve po želji...)

Rentiraj me...U cenu je uračunato bosonogo šetanje po pesku, priobalju mutne reke,ove ili neke naredne jeseni... Ti možeš da sediš i posmatraš taj ples, ne izuvajući obuću i ne kvaseći telo...

Rentiraj me...I nećemo grickati rokfor, ali kamamber ne bi bio suvišan...Uz čašu vina, na toj pustoj plaži, gde još možda Žuća lutalica kunja...

Rentiraj me...I neće biti jeftinih sexy trikova, ali recitovaću ću ti Ujevića ( Bodlera, nekog dadaistu možda? Sve po želji...) , dok prstima ne sklanjam umršenu kosu.

Praviću zvezde u nizu:5, 6, 7...Koliko želiš? Samo zamisli taj pesak sa stopala, vrtlog, ringišpil ruke-noge-pesak-kosa.

Uvijanje kose prstom uz zbunjeno treptanje- nije u ponudi. Aplauz nije obavezan. Sex u ovoj transakciji je nedopustiv ( kao ni dnevno-političke teme, baljezgarije o Farmi ili priče o lobotomiji).

Poželjno je ćaskanje na temu nekog sazvežđa ( Perseus? Argo Navis? Columba Noe? Ursa Major? Sve po želji...)

Isprljaću ti auto peskom, tražiću najcrnju kafu na svetu (uz koju želim najžući limun da iscedim), pevaću ti ,,caruso" zavodljivije od Pavarotija, smejaću se glasno sopstvenim zapažanjima u vezi sa sopstvenim gafovima, na tvoje gafove- ako ih pomeneš, saosećajno ću klimati glavom, poput transakcionog terapetu, a osmeh ću kriti ispod treptaja.

Nije li to sjajno uložen novac? Kvalitenije od ulaganja u vikend na Paliću, erotsku masažu iz oglasa ili kupovine novih felni?

Rentiraj me...Na dan, bez persiranja, okolišanja, snebivanja.

I taj dan, ubaci u neki sporedni folder svog života...Kada ostali, bitniji postanu  passé,uz čašu vina otvori sporedni folder, koji će biti ,,vraćač" osmeha na posivelo lice.

Nedostaje mi jedan pečat u pasošu. Jedan kontinent na koji nisam otišla, jedan grad kojim nisam koračala, jedan čovek koji mi je preneo mirise tuđine, učinio da sva moja putovanja po Evropi u odnosu na njegovo deluju pomalo školski, sa previše šmeka turističkih brošura...I po nekim suvenirom, smešnim...

Ko je taj čovek, pitaju me. Oh...Pa, ne, nisam sigurna, on je konstruisao brodove kojima ja neću putovati, ali ipak, dok je još imalo smisla-čitala sam njegove istine, snove, dane, male šarene laži...Gledala okom kamere prostoriju sa crtačkim stolom i slušala o okusu kože azijatskih žena.

Smešno je reći ,prokockali smo poslednju šansu" jer to je otrcana fraza, bilo koje bakice u bilo kojem gradu, varošici, selu-koja se seća sa setom neke neostvarene ljubavi, nekoga ko nije bio njen muž, a otišao je taman na vreme-kako bi joj urezao samo lepa sećanja u sitne bore, što vremenom postaju grublje, a opet ne od tog nekog ,,njega" nego od života i drugih, trećih...

Smešno je reći ,,prokockali smo..." a nismo ni imali šta prokockati, bar ne ovako, zvanično, kao ostali ćudljivi svet... Možda smo prokockali dan kada sam ja seckala praziluk i pričala mu o mudrom Svetom Avgustinu, a on suzdržavao smeh, gušeći se: ,,e, danas si postala vernica? Nemoj molim te, evo opet erekcija...Bolje nastavi sa jučerašnjim nihilizmom i Preverom..."

I gde odlaze ljudi koji su nam značili, sa kojima nismo uspeli da pokvarimo odnos, a ni da ga pomerimo na neki telesniji nivo? Gde odlazi muškarac u sakou od skupe tkanine marke ***** sedajući u auto, avion, menjajući države, kao što ja menjam haljine u sred leta? Gde odlaze kocakari, plejboji, arhitekte, vagabunde, duhoviti, mistični ljudi? Ljudi koji rade pod ugovorom, jer ne žele stalan posao, ljudi koji pišu blogove o drveću, večeraju sa Japancima, ručaju sa Nemcima, očijukaju sa barskom jazz pevačicom? 

Gde nestane čovek-brod, koji je sam svoj kapetan, sam svoja paluba i svoje potpalublje, svoja fjaka i svoja bonaca..?

Generalna

Nema blogova-kažem mu...Sve sam sklonila, sa foruma...poput potpetica od 12cm, kristalnih čaša na stopicu, latinskih citata i adolescentskih reakcija.

 On me gleda u čudu, zna da lažem, a ja i želim tako...Nije to inat, nije ni hir...Daleko sam ja do klimaksa, a pubertet me je davno prošao, ne znam čime bih opravdala sopstvene psovke u ovim godinama. Moj kobajgi frend se smeje, ali gorko, želi da me secira, da pronikne u moje misli, planove, potrebe...Umorna sam, kažem najiskrenije, ali ne objašnjavam od čega- želim da me ostavi na miru, daleko od polusveta svih javnih skupova, književnih večeri, pozorišnih predstava, izložbi...Umorna sam, od našeg ispovedanja, poveravanja, a sve na note, godinama...

Taj eho ostaje da visi između nas, poput najtamnijeg zastora-eho neizgovorenih mi reči. I on ih oseti, jer povukao se, nalaktio se na one vickaste fazone, kojima sam se oduvek smejala, izvlači ih iz pohabanih rukava omiljene mu bluze, snatri da je to as...

Stvarno mi se povraća od vaših uvrnutih umetničkih mozgova-kažem bez knedle u grlu-ja sam samo jedna lepa plavuša, kojoj se smučila istorija umetnosti.

A, prećutim, za onaj gori svet koji mi se smučio, onaj jadni poltronski čemer na poslu.

Ne, neću pričati o letovanju, nemam razloga-bilo je sjajno mrljaviti sve te ribe, škampe, lignje po tanjiru...Žvakati more sa pogledom na rivu, odbijati udvarače, bacati kamenje bez posebne taktike za ,,žabice"...Moja leovanja i onako ne bi razumeo...Zaista odem-da bih pobegla od svega. I uvek mi je malo tog bežanja. 

Od čega sam bežala? Od lica sa uvek blaziranim izrazom, od bivšeg, od bivših, od betona, od grada, od varošice, od mogućnosti da postanem fabrikovana barbika, jer nije uspelo da se iz aviona vidi kako sam mudra, elokventna, lažno socijalizovana...

Ne preservaj se- kažem mu- nemam vremena da slušam naše glupe priče, želim da pokosim travnjak, da nahranim psa, da skočim u Dunav...

Nešto kao utorak...

U sandučetu račun za mobilni, njegov račun. Štikliram kockicu na koverti kod reči ,,preminuo" jer ja stvarno ne volim da primam njegov telefonski račun. I u stvarnosti, on nije preminuo, samo sam ga iselila još prošle godine, a adresu ne menja namerno. Mogu li da odgovaram zbog ovoga, nešto kao krivično..? Pitam se dok stvaljam kafu i vrckam dimom kroz dnevnu sobu...

Meni je smešno što sam otvorila bolovanje, smešno je što sam i konkurisala za drugi posao, pozvana na razgovor-a otići neću. Odlučila sam da popijem par kafa, produžim bolovanje, dok ne smislim da li napustiti posao...

Ovaj preminuli iz naslova, nekako me ne ostavlja na miru, možda da sklonim ova ulja sa zida koja je radio, a krase mi kuću? Imam utisak da me posmatra onim sadističkim pogledom kroz oči ovih lepih žena, ludog pogleda. 

Ipak, ne.

Volim samo taj deo njega, stvaralački, kojem ne prisustvujem odavno. Sve ostalo što je bio i što je jeste, u meni tek povremeno izaziva gađenje, a uglavnom sam ravnodušna. Sve, sem tih slika. Dobro, kažem sebi- nisu sve ljubavnice velikih slikara bile Emili Flege, a i on sam nije ni sličan Klimtovom izrazu. Uostalom, odavno smo mi prestali biti ljubavnici, a trebalo je i ranije.

Lebdi li on kroz ove slike? Prisluškuje dok nazdravljam sa drugaricom koju je nazivao kurvom? Ma ne može biti, ne ne može biti da je potezim špahle naneo sav onaj bes koji smo isijavali jedno ka drugom, ne želim to da znam, čak i da je tako. I onako ne pojmim taj naziv kurva , ona je samo moja prijateljica iz detinjstva koja voli da menja partnere i ulazi u tajne veze, oblači se pomalo kičerajski, ne zamara se Kantom ili Hegelom, nikada ne spava sa umetnicima, osoba od poverenja-jer i onako nikada ne shvata o čemu joj pričam, ali odlična je za uz vino i smejanje do zore. Samo. Ona je samo to, a meni jako bitno.

Danas sam kao ono Ošamućeno dete iz pesme koju je napisao Stanesku:

,, Ležao sam u krevetu,

ležao sam u krevetu kao vodena kap

na dnu tanjira.

Kap vodena što je pala odozgo."

            Amin :)