Aritmije i ostalo

Nedostaje mi jedan pečat u pasošu. Jedan kontinent na koji nisam otišla, jedan grad kojim nisam koračala, jedan čovek koji mi je preneo mirise tuđine, učinio da sva moja putovanja po Evropi u odnosu na njegovo deluju pomalo školski, sa previše šmeka turističkih brošura...I po nekim suvenirom, smešnim...

Ko je taj čovek, pitaju me. Oh...Pa, ne, nisam sigurna, on je konstruisao brodove kojima ja neću putovati, ali ipak, dok je još imalo smisla-čitala sam njegove istine, snove, dane, male šarene laži...Gledala okom kamere prostoriju sa crtačkim stolom i slušala o okusu kože azijatskih žena.

Smešno je reći ,prokockali smo poslednju šansu" jer to je otrcana fraza, bilo koje bakice u bilo kojem gradu, varošici, selu-koja se seća sa setom neke neostvarene ljubavi, nekoga ko nije bio njen muž, a otišao je taman na vreme-kako bi joj urezao samo lepa sećanja u sitne bore, što vremenom postaju grublje, a opet ne od tog nekog ,,njega" nego od života i drugih, trećih...

Smešno je reći ,,prokockali smo..." a nismo ni imali šta prokockati, bar ne ovako, zvanično, kao ostali ćudljivi svet... Možda smo prokockali dan kada sam ja seckala praziluk i pričala mu o mudrom Svetom Avgustinu, a on suzdržavao smeh, gušeći se: ,,e, danas si postala vernica? Nemoj molim te, evo opet erekcija...Bolje nastavi sa jučerašnjim nihilizmom i Preverom..."

I gde odlaze ljudi koji su nam značili, sa kojima nismo uspeli da pokvarimo odnos, a ni da ga pomerimo na neki telesniji nivo? Gde odlazi muškarac u sakou od skupe tkanine marke ***** sedajući u auto, avion, menjajući države, kao što ja menjam haljine u sred leta? Gde odlaze kocakari, plejboji, arhitekte, vagabunde, duhoviti, mistični ljudi? Ljudi koji rade pod ugovorom, jer ne žele stalan posao, ljudi koji pišu blogove o drveću, večeraju sa Japancima, ručaju sa Nemcima, očijukaju sa barskom jazz pevačicom? 

Gde nestane čovek-brod, koji je sam svoj kapetan, sam svoja paluba i svoje potpalublje, svoja fjaka i svoja bonaca..?

Generalna