Aritmije i ostalo

Renitiraj me na jedan dan, spektar usluga je široka lepeza (ručka od slonavče? Zlata? Srebra? Sve po želji...)

Rentiraj me...U cenu je uračunato bosonogo šetanje po pesku, priobalju mutne reke,ove ili neke naredne jeseni... Ti možeš da sediš i posmatraš taj ples, ne izuvajući obuću i ne kvaseći telo...

Rentiraj me...I nećemo grickati rokfor, ali kamamber ne bi bio suvišan...Uz čašu vina, na toj pustoj plaži, gde još možda Žuća lutalica kunja...

Rentiraj me...I neće biti jeftinih sexy trikova, ali recitovaću ću ti Ujevića ( Bodlera, nekog dadaistu možda? Sve po želji...) , dok prstima ne sklanjam umršenu kosu.

Praviću zvezde u nizu:5, 6, 7...Koliko želiš? Samo zamisli taj pesak sa stopala, vrtlog, ringišpil ruke-noge-pesak-kosa.

Uvijanje kose prstom uz zbunjeno treptanje- nije u ponudi. Aplauz nije obavezan. Sex u ovoj transakciji je nedopustiv ( kao ni dnevno-političke teme, baljezgarije o Farmi ili priče o lobotomiji).

Poželjno je ćaskanje na temu nekog sazvežđa ( Perseus? Argo Navis? Columba Noe? Ursa Major? Sve po želji...)

Isprljaću ti auto peskom, tražiću najcrnju kafu na svetu (uz koju želim najžući limun da iscedim), pevaću ti ,,caruso" zavodljivije od Pavarotija, smejaću se glasno sopstvenim zapažanjima u vezi sa sopstvenim gafovima, na tvoje gafove- ako ih pomeneš, saosećajno ću klimati glavom, poput transakcionog terapetu, a osmeh ću kriti ispod treptaja.

Nije li to sjajno uložen novac? Kvalitenije od ulaganja u vikend na Paliću, erotsku masažu iz oglasa ili kupovine novih felni?

Rentiraj me...Na dan, bez persiranja, okolišanja, snebivanja.

I taj dan, ubaci u neki sporedni folder svog života...Kada ostali, bitniji postanu  passé,uz čašu vina otvori sporedni folder, koji će biti ,,vraćač" osmeha na posivelo lice.

Nedostaje mi jedan pečat u pasošu. Jedan kontinent na koji nisam otišla, jedan grad kojim nisam koračala, jedan čovek koji mi je preneo mirise tuđine, učinio da sva moja putovanja po Evropi u odnosu na njegovo deluju pomalo školski, sa previše šmeka turističkih brošura...I po nekim suvenirom, smešnim...

Ko je taj čovek, pitaju me. Oh...Pa, ne, nisam sigurna, on je konstruisao brodove kojima ja neću putovati, ali ipak, dok je još imalo smisla-čitala sam njegove istine, snove, dane, male šarene laži...Gledala okom kamere prostoriju sa crtačkim stolom i slušala o okusu kože azijatskih žena.

Smešno je reći ,prokockali smo poslednju šansu" jer to je otrcana fraza, bilo koje bakice u bilo kojem gradu, varošici, selu-koja se seća sa setom neke neostvarene ljubavi, nekoga ko nije bio njen muž, a otišao je taman na vreme-kako bi joj urezao samo lepa sećanja u sitne bore, što vremenom postaju grublje, a opet ne od tog nekog ,,njega" nego od života i drugih, trećih...

Smešno je reći ,,prokockali smo..." a nismo ni imali šta prokockati, bar ne ovako, zvanično, kao ostali ćudljivi svet... Možda smo prokockali dan kada sam ja seckala praziluk i pričala mu o mudrom Svetom Avgustinu, a on suzdržavao smeh, gušeći se: ,,e, danas si postala vernica? Nemoj molim te, evo opet erekcija...Bolje nastavi sa jučerašnjim nihilizmom i Preverom..."

I gde odlaze ljudi koji su nam značili, sa kojima nismo uspeli da pokvarimo odnos, a ni da ga pomerimo na neki telesniji nivo? Gde odlazi muškarac u sakou od skupe tkanine marke ***** sedajući u auto, avion, menjajući države, kao što ja menjam haljine u sred leta? Gde odlaze kocakari, plejboji, arhitekte, vagabunde, duhoviti, mistični ljudi? Ljudi koji rade pod ugovorom, jer ne žele stalan posao, ljudi koji pišu blogove o drveću, večeraju sa Japancima, ručaju sa Nemcima, očijukaju sa barskom jazz pevačicom? 

Gde nestane čovek-brod, koji je sam svoj kapetan, sam svoja paluba i svoje potpalublje, svoja fjaka i svoja bonaca..?

Generalna